some_text

some_text

U prirodnim populacijama aronija je rasprostranjena u Kanadi i južnim delovima Sjedinjenih Država, gde je poznata pod nazivom chokeberry, tj. gorka bobica. Aronija se često koristi i kao ukrasna biljka u parkovima gde se može prilagoditi kiselim i siromašnim zemljištima.
Krajem prošlog veka Mičurin je ovu vrstu iz Nemačke preneo u Rusiju gde je naišla na vrlo povoljne uslove za svoj razvoj zbog čega se smatra korisnom voćkom za uzgajanje. Četrdesetih godina je otpočelo gajenje materijala selekcionisanog na Altaju, u okolini Moskve (oblast Petrograda), kao i na severozapadu tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Danas se u zemljama naslednicama aronija gaji na približno 6.000 ha, pre svega u severozapadnim republikama, poput Estonije, Letonije, Litvanije i Rusije.
Iz Rusije se proširila u zemlje istočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka), ali i u Nemačku, gde su naročito u istočnim pokrajinama podignuti zasadi na nekoliko stotina hektara.

Procenjuje se da na svetskom nivou površine pod zasadima aronije iznose oko 20.000 ha, a proizvodnja varira u rasponu od 150.000 do 200.000 t.

U pomenutim zemljama aronija se uspešno gaji u oblastima oštre kontinentalne klime, na siromašnim, peskovitim, kiselim i vlažnim zemljištima, koja nisu pogodna za gajenje drugih vrsta voćaka. Razlog tome je izražena otpornost na hladnoću –

aronija uspeva da raste čak i u uslovima kada se zimske temperature spuštaju ispod -35°C, uz veliku količinu padavina. Biljka se lako prilagođava i blažim klimatskim uslovima:
vrlo dobro uspeva u Bugarskoj, Mađarskoj i Južnoj Karolini. Treba istaći da se prilagođava i terenima koji su veoma zagađeni industrijskim otpadom: listovi i plodovi biljaka, koje su rasle u takvim uslovima, imaju nižu akumulaciju toksičnih ostataka i teških metala.
Pored Rusije i baltičkih zemalja, aronija se sa naročitim uspehom gaji u Poljskoj i Nemačkoj, gde se razvila industrijska prerada plodova. Dobijenim proizvodima trguje se u Evropskoj uniji, ali i u SAD, gde semova kultura, isprva potcenjena, sve više širi, žanje uspehe pod imenom „aronia“ i konzumira pretežno u vidu soka („aronia juice“).
U Srbiji trenutno ima oko 10 ha plantaža sa starim zasadima aronije u okolini Gornjeg Milanovca, Knjaževca i Kruševca, koji su zasnovani pre 25 godina u okviru programa uvoza i širenja ove vrste za potrebe Kombinata „Takovo“. Tada je podignuto ukupno oko 25 ha zasada ove vrste. Nažalost, aronija se tek sada zvanično registruje i uvodi na listu vrsta i sorti voćaka za gajenje u našoj zemlji, tako da će uvoz sadnica i njeno širenje biti olakšani. Prema najnovijim saznanjima u Srbiji trenutno ima i 500 ha novih plantaža na Kosmaju, Suvoboru, Fruškoj Gori, Ripnju, Kovilju, u okolini Beograda, Čačka, Užica, na Kopaoniku i td. U pogledu širenja u poslednjih nekoliko godina ona je u ekspanziji jer nije zahtevna za gajenje. Ali, pre nego što se neko odluči za podizanje zasada aronije predlažem da prvo reši pitanje njenog plasmana.

some_text

some_text

some_text

Crna aronija (Aronia melanocarpa Elliott) pripada podfamiliji Pomoideae familije Rosaceae. Osim nje, poznate su i crvena aronija (A. arbutifolia(Elliott) Pers.) i purpurna aronija (A. prunifolia (Marsh.) Rehd.), koje se gaje kao ukrasne biljke. Botanički gledano, pripada rodu oskoruša (Sorbus spp.), zato je aronija poznata i kao crna oskoruša. Ukrštanjem aronije i oskoruše dobijeni su i neki hibridi, nazvani „sorbaronija“, za koje do sada nije pronađen ekonomski interes.

some_text

Aronija predstavlja višegodišnji žbun koji, ako je dobijen iz semena, dostiže i 4 m visine. Kultivisane biljke, razmnožene vegetativno, rastu 1-1,5 m visine na peskovitim terenima, odnosno 2-3 m na bogatijim zemljištima. Prečnik žbuna iznosi maksimalno 2,0 m, u početku je zbijen, da bi kasnije kad prorodi počeo da se širi.
Korenov sistem je veoma razvijen, a pretežno ga čine tanki površinski korenovi. Najveći deo korenova nalazi se na dubini od oko 50 cm i koncentrisan je ispod žbuna. Jednogodišnji izbojci su tanki, maljavi, tamnosivi. Drvni pupoljci su mahom zašiljeni, dok su oni cvetni uglavnom nepravilni, zaobljeni i ne prijanjaju za granu. U prirodi, žbun starosti nekoliko godina čini više desetina izbojaka, koji usled velike sposobnosti za regeneraciju imaju snažnu tendenciju da se zgusnu.

Listovi su debeli, tamnozeleni, eliptično zašiljeni, nazubljenih ivica, a u osnovi imaju priperke. Lisna površina je glatka i sjajna. U proseku, listovi su dugi 6-8 cm, a široki 4-6 cm.
Cvetovi su belo-sivi, često ružičasto prebojeni, prečnika 10-15 mm. Hermafroditni su. Sastoje se iz 5 okruglastih belih kruničnih listića, 5 crvenkasto- zelenih čašičnih listića, 16-20 prašnika i jednog tučka. Skupljeni su u racemoznim cvastima (gronjama)

sa oko 20 pojedinačnih cvetova, ali ih može biti i 30 u apikalnoj zoni izbojaka. Miris cvetova podseća na oskorušu i mada čoveku nije baš prijatan, pčele i drugi insekti oprašivači rado ih posećuju.
Plodovi su bobice, okruglastog do spljoštenog oblika, tamnoplave, odnosno skoro crne boje. Epidermis je bogat pepeljkom, a sok tamnocrven. Grozd čini 15-20 plodova prečnika 5-12 mm i težine 1-1,5 g (težina 100 plodova iznosi 110-130 g). Dakle, plodovi su nešto krupniji od crne ribizle. U mezokarpu ploda se nalazi 5-8 semenki izduženog oblika i svetlosmeđe boje. Masa 100 svežih semenki iznosi oko 12 g, a suvih 4 g.

some_text

Dužina vegetacionog perioda aronije u proseku iznosi 170 dana, a da bi plodovi sazreli potrebna je suma temperatura od 1500°C. U zemljama centralne Evrope diferenciranje cvetnih pupoljaka počinje krajem avgusta i početkom septembra u godini koja prethodi cvetanju. Fenofaza cvetanja počinje sredinom maja i traje u proseku 10 do 20 dana (3-4 dana po jednom cvetu). Medijalni pupoljci najčešće počinju da cvetaju pre apikalnih. Poput drugih vrsta voćaka koje cvetaju kasno, cvetovi aronije nisu izloženi opasnosti od poznih prolećnih mrazeva. Grane starosti od 2 do 5 godina su najproduktivnije i kod žbunova u punoj rodnosti na njima se zameće oko 70% plodova.

Cvetovi su samooplodni, a oprašivanje je entomofilno. Čak i u uslovima koji nisu povoljni za oprašivače uspešno se zametne 40-60% plodova, čime se osigurava dobra berba. Osipanje plodova je umereno i kreće se oko 25-30% zametnutih plodova. Plodovi povećavaju masu nakon 3 meseca od početka cvetanja (80-90 dana), a sazrevaju u periodu avgust-septembar. Masa ploda najbrže se uvećava poslednjeg meseca pred berbu. Aronija po pravilu rađa svake godine.

some_text